Imam psa, labradora retrivera. Zove se Kiki, a ja ju od milja zovem Kikica. Jako je nestašna, voli puno jesti i igrati se. Međutim, primijetila sam da stalno laje i gleda iz dvorišta prema cesti, a mene zanima zašto to radi.
Jednog jutra, dok sam išla prema autobusnoj stanici za školu, vidjela sam psa crne boje sa smeđim očima. Zanimljivo je da je i on lajao prema mom dvorištu! Cijelo vrijeme u školi razmišljala sam o tome i pomislila: „Kad bi moj ljubimac mogao govoriti, saznala bih sve što se događa, znala bih kad je gladan i što točno hoće.“
Kad sam se vratila iz škole i napisala zadaću, odlučila sam otkriti misterij. Opet mi je kroz glavu prošlo: „Kad bi moj ljubimac mogao govoriti, ovaj bih problem riješila za čas – popričala bih s njom i dala joj savjet.“ Došla sam do nje i upitala ju: „Zašto laješ?“ Samo me zbunjeno pogledala, a ja sam pomislila kako bi bilo divno da mi može odgovoriti – ali ništa od toga.
Ipak, voljela bih da moj pas može govoriti. Tada bi sve bilo zabavnije i veselije, a i njoj i meni bilo bi puno lakše komunicirati.
Mihaela Rade, 5.a